Srbija, manastir
Žiča.
Včasih se v mojo dušo naseli
melanholija in tam kraljuje. Zaprem oči in poslušam njen komaj slišen glas, tih
in oddaljen. Vse kar slišim je podobno pravljicam in mitom in razumem, da to
govori moja duša, ki se v svojem jeziku pogovarja z neko drugo, stoletja
oddaljeno dušo. Takrat dojamem veličastnost teh svetov kot tudi, da so miti
mostovi v času, ki jih povezujejo. Razumem tudi, da ni prihodnosti brez
preteklosti in da je sedanjost samo kratek trenutek, samo misel, ki izgovorjena
že postane preteklost. Čutim utrip in neskončnost časa s vsem svojim bitjem in se mu ne upiram. Pustim, da se ta čas naseli v meni kot
v svoji hiši.
Januar 2013.
Iz moje zbirke »Velike teme in jaz«
***
Ponekad se melanholija nastani
u moju dušu i tamo caruje. Zatvorim oči i slušam njen nežan glas, tih i
udaljen. Sve što čujem liči na bajke i mitove i tada znam da se to moja duša
razgovara sa nekom drugom dušom, udaljenom stotine i stotine godina. Slušajući
ih razumem veličanstvenost tih svetova i da su mitovi mostovi u vremenu koji ih
povezuju. Razumem i da nema budućnusti bez prošlosti kao i da je sadašnjost
samo kratak trenutak, samo misao, koja čim se izgovori postaje prošlost. Osećaom
beskonačnost vremena celim svojim bićem i prepuštam mu se. Dozvoljavam da se to
vreme nastani u meni kao u svojoj kući.
Januar 2013.
Iz moje zbirke »Velike teme i ja«
Ni komentarjev:
Objavite komentar