DA IMAM BISER

Da imam biser sa toplih južnih mora

koji je rođen iz pene morskih talasa

iz tihog uzdaha Nimfe dok sviće zora

iz gromkog odjeka Posejdonovog glasa.

Saznala bih tajne mudraca i čarobnjaka

što su ga čuvali kao malo vode na dlanu

videla bih nedokučive podvige pustinjaka

i spoznala da ništa ne nastaje u jenom danu.

Kroz lavirint života našla bih tajne puteve

otkrila zamke što vreme postavlja na vrhove gora

naučila bih kako da u vremenu ostavim tragove

da imam ružičasti biser sa južnih mora.

IZ moje zbirke "Kamenčići u mozaiku".

DA IMAM ZRNO ŽITA

 

DA IMAM ZRNO ŽITA

Da ga posejem na njivu plodnu

kada odlazi jesen sa fijukom vetra.

Dok čeka proleće i kišu blagorodnu

blagosiljala bi ga boginja Demetra.

Izrasla bi pšenica sa milijon klasova

smešila bi se suncu i gledala ptice u letu

slušala bi žeteoce umilnih glasova

znala bi da neće biti gladnih na svetu.

Sve počinje naizgled malim stvarima

takva je kroz vekove istorija cela

al’ dođe dan kada nas vreme dariva

pa iz malih stvari nastaju velika dela.

Iz moje zbirke »Kamenčići u mozaiku«

O PISANJU

 

Mislim, da razumem pravi namen pisanja. Veliki pisatelji pišejo, ker je to njihovo poslanstvo. Ostali pišemo, ker lažje razmišljamo, ko vidimo dogodke z razdalje. Prav ta razdalja nam omogoča, da samo nepristranski. Svoje žalosti in težave gledamo kot tuje in jih ponovno vrednotimo, merimo jih z drugačno mero in vidimo v drugi dimenziji. Tako postavimo stvari na pravo mesto in sebe v pravo razmerje do njih.

Še nekaj je: vse kar napišemo je »dokaz« našega čutenja in razmišljanja v času, ko se je nekaj dogajalo, kar pomeni, da so tudi naše odločitve nastajale v tistem kritičnem trenutku in bile trenutku primerne. Ko se čustva umirijo ali okoliščine spremenijo, lahko odločitve spremenimo. Kljub spremembi so nam jasne, saj so se med njimi ohranile vzročno posledične vezi.

Pomembno je, da vse kar smo zapisali, govori o nas: kakšni smo in zakaj smo bili v določenem trenutku takšni, vemo zakaj smo tako mislili in čutili. Tudi na ta način spoznavamo sebe.

April 2018.

Iz moje zbirke »Velike teme in jaz«

***

Mislim da razumem pravi smisao pisanja. Veliki pisci pišu, jer je to njihovo poslanstvo. Ostali pišemo zato što na taj način lakše razmišljamo, jer vidimo događaje sa distance. Baš zbog te distance možemo da budemo nepristrani. Svoje žalosti i svoje probleme gledamo kao tuđe i tako ih ponovo ocenjujemo, merimo ih nekom drugačijom merom i vidimo u drugoj dimenziji. Na taj način postavljamo stvari na pravo mesto i sebe u pravi odnos prema njima.

Još nešto, sve što napišemo je „dokaz“ naših osećanja i razmišljanja u trenutku kada se nešto događalo, što znači da su i naše odluke nastajale u tom kritičnom trenutku. Te odluke kasnije, kada se osećanja smire ili promene okolnosti, možemo da korigujemo, ali su nam u svakom trenutku jasne, jer su se između njih sačuvale uzročno posledične veze.

Na kraju, što je veoma važno, sve što smo napisali govori o nama. Kakvi smo i zašto smo tada bili takvi, znamo zašto smo baš tako mislili i osećali. I na taj način upoznajemo sebe.

April 2018.

Iz moje zbirke »Velike teme i ja«

OBEĆANJA

NEKADA DAVNO OBEĆALA SAM DA NEĆU

PISATI PESME I NOSITI SRCE NA DLANU

TAMO SU TAJNE ŠTO KAO PTICE POLEĆU

PREMA TVOM SRCU U ZORU RANU.

NEĆU GLEDATI ZVEZDE, OBEĆALA SAM SEBI

DALEKO SU U BESKRAJU SVEMIRA

DO NJIH NI MOJA MISAO STIGLA NE BI

SAMA SAM U TIŠINI SVOJIH NEMIRA.

NEĆU SLUŠATI MUZIKU, NEŽNE BALADE,

ŠOPENOV NOKTURNO I OPERSKE ARIJE

TADA MESEC OD NOĆI MOJE TAJNE KRADE

A SRCE OTVARA SVOJE ZLATNE KAPIJE.

PISALA SAM PESME I GLEDALA ZVEZDANE KIŠE

OTVORENIH OČIJU SANJALA SAM SREĆU

BEZ MUZIKE MOJA DUŠA NE MOŽE DA DIŠE

A NEKADA DAVNO OBEĆALA SAM DA NEĆU.

Iz moje zbirke "Kamenčići u mozaiku"

Pesma je napisana za 9. evropski fejsbuk pesnički festival u Novom Sadu

RASKRŠĆA

STOJIM NA RASKRŠĆU, KUDA DA POĐEM?

PUTEVI VODE NA SVE STRANE SVETA

SLUŠAM SRCE, ZNA GDE ŽELIM DA DOĐEM

BIRAM PUT PORED KOGA BAGREM CVETA.

RASKRŠĆA U MISLIMA, RASKRŠĆA U DUŠI

KAKO DALJE, KO ĆE MI ODGOVORE DATI?

DOK VREME PUTEVE ČAS GRADI, ČAS RUŠI

IDEM DALJE ZNAM DA NE SMEM STATI.

KORAČAM KROZ POLJE JESENJIH RUŽA

ŠTO MIRIŠU OTUŽNO KAO GORAK LEK

STAZA PREDAMNOM JE SVE UŽA I UŽA

NA KRAJU VEĆ PADA GUST HLADAN SNEG.

Iz moje zbirke „Kamenčići u mozaiku“.

S - SNEG

SOVA SOFIJA SPAVA

SVETLI SLEĐENI SVEMIR

SIPI SREBRO SA SEVERA

SPOKOJNO SNIVA SVET.

SANJAM SUMORNE SNOVE

SAMOTNE SIVE SENKE STREPE

SLUTE STUDENE STRAHOVE

SMETOVI SAKRIVAJU STIHOVE.

SETA STIŽE SA SVITANJEM

STREPNJA STAJE SA SEĆANJEM

SITNO SIPI SREBRNI SNEG

SOVA SOFIJA SANJA SUNCE.

Iz moje zbirke „Kamenčići u mozaiku“.

BOŽANSKI NEKTAR

 

Vsak dan proti večeru se Veliki Kreator usede pod drevo izobilja in spije svoj božanski nektar. Nekega dne se je v šalici kave ujel sončev žarek in mu obsijal obraz. Veliki Kreator se je žalostno nasmehil, spomnil se je svojega nekdanjega angela Luciferja in tiho dejal.

- Bil si angel svetlobe, vsi smo te ljubili. Zakaj si me izdal?

Takrat je zaslišal oddaljen glas.

- Tudi tukaj sem priljubljen.

- Spet se je pokazalo, da kazen redko doseže svoj namen. Bolje je odpuščati, je rekel Veliki Kreator in spil požirek kave.

November 2017.

Iz moje zbirke: »Velike teme in jaz«

***

U smiraj dana Veliki Kreator sedne ispod drveta izobilja i popije svoj božanski nektar. Jednoga dana iz šoljice kafe zablistao je sunčev zračak i osvetlio mu lice. Veliki Kreator se tužno nasmešio, setio se svog nekadašnjeg anđela Lucifera i tiho rekao.

- Bio si anđeo svetlosti, svi smo te voleli. Zašto si me izneverio?

Tada je čuo udaljen glas.

- I ovde me vole.

- Opet se pokazalo da kazna retko postigne svoj cilj. Bolje je opraštati, rekao je Veliki Kreator i srknuo gutljaj kafe.

November 2017.

Iz moje zbirke: »Velike teme i ja«