…Kod kuće smo već
imali psa šarplaninca Tarzana, i nekoliko mačaka, pa nismo bili sigurni da li
će naši roditelji prihvatiti još jednog psa....
‒ Zove se
Maksimilijan ‒ važno je rekao brat.
‒ Jao, tako malo
kuče, a tako veliko ime ‒ rekla je mama.
‒ Hranićemo ga, pa će
porasti.
Nije porastao, iako
smo ga hranili. Bio je omanji, dlaka mu je bila svetlobraon, boje lešnika, a
najlepše na njemu je bio kitnjasti rep. Nismo znali koje je rase, ali to uopšte
nije bilo važno, bio je naš. Odmah se sprijateljio sa Tarzanom, istinu govoreći
Tarzan baš nije mario za Maksu, a sprijateljio se i sa mačkama. Jeo je iz
njihovih tanjira, igrao se sa njima, jurio ih je i lajao sve dok mačkama nije
dosadilo i dok se nisu popele na orah. Maksi to nije smetalo. Legao je ispod
oraha i čekao da siđu dole, pa da nastave igru. Bio je baš dobroćudan pas…
…Došlo je leto, sušno
i veoma toplo, pa je lišće na drveću šumelo suvo i glasno. Nebo je bilo plavo i
visoko, samo su se popodne tu i tamo pojavljivali beli oblačići... Ni noću nije
bilo mnogo bolje, vazduh se malo ohladio tek pred jutro. Jedne takve noći,
Maksa je došao na verandu i počeo da laje. Lajao je tako dugo dok se nismo svi
probudili. Tata ga je umirivao, a Maksa je gledao prema bašti i još glasnije lajao.
‒ Šta je Makso ‒
pitali smo ga.
Maksa je lajao, trčao
je prema bašti, pa nazad prema nama i kao da nas je zvao da nam nešto pokaže.
‒ Hajdemo da spavamo,
sigurno je video ježa ili krticu ‒ rekao je tata.
Bojali smo se mraka
na kraju bašte, nepoznatih zvukova i šumova iz voćnjaka, pa smo prihvatili
tatino objašnjenje. Pošto se i Maksa malo umirio, otišli smo na spavanje, ali
Maksa je još uvek povremeno lajao, sada sve tužnije. Ujutro se sve ponovilo.
Tada smo pošli za njim i Maksa nas je odveo u najudaljeniji deo bašte gde smo
ugledali psa koji je provukao glavu kroz rupu u ogradi, a lanac mu se zapleo u
žicu i nikako nije mogao da se oslobodi. Pas je već bio umoran, vrat mu je bi
izranjavan od snažnog povlačenja lanca. Maksa je otrčao prema njemu skičao i
lizao mu rane na vratu i šapama, a zarobljeni pas nije imao ni toliko snage da
bi zalajao. Mirno je ležao dok mu je tata odmotavao lanac iz žice. Kada je
najzad bio slobodan, pošao je polako niz ulicu. Posle nekoliko koraka se
okrenuo i dugo gledao Maksu. Maksa je potrčao prema njemu i zastao, a pas se
vratio, naslonio glavu na ogradu i čekao da i Maksa uradi isto. Tako su stajali
neko vreme, onda se pas okrenuo i pošao polako ulicom. Maksa je bio jako dobar
po duši, mislili smo, ganuti.
Maksimilijan, Maksim
ili samo Maksa, svim tim imenima smo ga zvali, je bio jedan veoma neobičan pas.
Sve je razumeo i sve je znao, samo nije znao da govori...
Odlomak iz moje
knjige „Priče iz limene kutije“.
